УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

петак, 14. јун 2013.

Поезија је заживјела у мени / ЉИЉАНА ВУЈИЋ ТОМЉАНОВИЋ





Самородне трешње, Лакомица, прашума, Звижд. 14. јун 2013. Снимак Ив. Лук.


     Казаљке на бројчанику, нашем подневу све ближе... Ево, мрвице ,,несанице, трагом просипам журно,  ја,једна од вас, у нади да нам се кораци не саплету.



СУДБА ПЈЕСНИКОВА


саплетеној мрежи надљудски мудро
гдје свака претходну прати нит и
за сљедећом жуди гладно
за тренутак у било којем граду
у којем никад били нисмо
никад своји нит` нечији
у туђу кућу добро дошли
да би се у своју
пред починак вратили


   Корачајући  фронтовима ове физичке стварности, уочавамо разлике између  двају оштро супротстављених свијетова у нама и око нас, бивајуићи све свјеснији чињенице,  да је само невидљиво увијек могуће и трајно, а оно се зачиње у нашим умовима и стасава у средишу наших душа.

 о путниче пун врлина јер пун рана
 јепота си колико и тајна невидљиве круне
оштри дјелићи вјечности твој су ход што у море
непомућеног мира све хитрије увиру 
да као сунце у болима минеш а исцијељен изрониш                                                                                       (Из пјесме  Ход)

     Поезија је заживјела у мени, да кроз ријеч и могућности језика спознам себе кроз себе, што је смисао постојања.

Поезија, то сам ја (ми); то је мелодија душе изоловане од простора и времена, односно од тренутка прве и шокантне спознаје смрти; да нас тјеши, да нам шапће, да нам пјевуши, чекајући тренутак објаве властите природе, склоне другим, сличним душама; а преко оних, који захваљујући нечем необјашњивом (таленту?), брже и лакше схвате одакле долазе, зашто су овдје, и куда иду.


      БЛАГОСЛОВ



не тапкај оловко смилуј се мраком
памуком оловно срце заоштри
низ језик небеску музику пусти
изусти гласове што Љубав теку
из чокота свијести вино са усана
усхићење точи пиће сјећања
ко апостоли наде благослов Божји
о свијету маште и невиности дјетиње
освешталим развбежи језик набрекли
сњежном свјежином у даху одјекни

     Помоћу маште „важније од разума“, како рече Алберт Ајнштајн, двојакост свијетова у нама и око нас – шкољку и бисер, уво и слушање, учење..., симболику материјализације и дематеријализације, тијела и духа, смрти и живота (васкрснућа), могуће је појмити.


ИЗ ПОВОЈА

 о тајно савих тајни што подупиреш свемир
у теби се сабиру неумирање и нсмрт
а ти препричавана причо
Црног камена у Палатину
као шкољка без бисера зјапиш и
вјечито у повојима остајеш
руб ти одјек а
дубина
мук

     Ако је ријеч средство помоћу којег стварамо свој свијет (свијет по нашој истинској мјери), пјесничка ријеч нас у тај свијет већ ,,одводи“, приказујући нас, не онаквима какви јесмо, него онаквима какви бисмо требали бити – онаквима какви смо некада заиста и били? У  к о л и ј е в ц и праискона срећни зоре испраћали и сваком се дану неизмијерно радовали, све док без ње нисмо остали, да бисмо тек потом, истинску срећу спознали. Као у Гнијезду.

клицу прадавну чудну страдалну
неког заборављеног поднебља
сталну чежњу за тим
случајно као на превару
остављеним гнијездом и
узалудну тежњу
да се новом небу довијемо
у себи носе све наше идеје

     ,,Рашчитавати“ смисао постојања и бити отиснут у вјечност или потонути? ,,Фалсификовати“ савршеност, или се утопити у лажни морал и  хармонију? До одговора ваља узрасти. Као писац до питања зашто уопште писати и ко може(или шта?! може) нешто претставити у свјетлу савршенства (у свијету каквог познајемо, у свијету у којем јединство ријечи и твари не постоји) осим Ријечи Божје.

Одгонетка лежи у вјечној мисли, несклоној претварању и чобанским играма од међе до међе, гдје патити или виђен бити слађе од слободе (од прекорачења тобожњих црта и утврђења, од кршења тврдокорних бесмислених норми и правила, а склоне разлучивању истине од лажи – стварног од нестварног, етике од естетике.

кад ум такне мистичну чакру свемира
тајновитостима нутрине заогрнуту
која гради и ствара и чија крила не затаје
мисао насмијехнута намјеру проникне и
у благодет претвори што очи виде и руке дотакну
                   (Из пјесме Маестро необјављеног рукописа Учење корачања)

     Око нас је све више баналности, а оне спречавају да се кажу праве ствари о животу и умјетности. ,,Не слажем се ни са чим што си рекао, али сам спреман и живот да дам, да то и кажем”, мисли су Волтерове.
     Снага и моћ оних који ниси склони ћутању и који откривају непознато у познатом, зна бити неупоредиво већа од снаге торнада који чупа и руши, те као таква, може дати плодове ненадмашне величине и квалитета. Али, није ,,свака” боља од ћутања, као на примјер, она простачка на неким књижевним маратонима названим Библиобуси, јер је књижевност, прије свега, друштвена функција чији је задатак био и остао одуховљавање или освештавање, односно откривање непознатог, нејасног, у чему предњачи поезија. Замислите! Неко дође да вам ,,открије” нештро што су Адам и Ева открили прије пар хихиљда година. Ха, ха, ха! И то, како открили, тако, застидјевши се и покрили. А шта ми да покријемо? Стид или грохотан смијех, да би се заглушила тишина, која упућује на унутрашњу ништавност.

ГАВРАН

задњи трачак свјетлости трне
удара гавран крилима о врата
ал` грактање ником не пара уши
на безумни свако навик`о шум
грчевито кличе од бола се грчи
слични су заиста њушка и кљун
     То је, кажу, слобода ,,писања”, слобода ,,изражавања”. У реду. Слободно ,,писати” може свако. Али писати не може свако. У томе је разлика. Писање није демонстрирање слободе у сваком смислу те ријечи – слободе ,,прописане” људским, недостатним законима и нормама понашања и дјеловања, него слободе изван нашег домашаја.


НЕУМРЛА

                                                                    (О Маријо благословена

                                                                    ти међу женама,

                                                                    ти, која на уво Истину заче…)

загриз страсти И пожуде
украдени бисери и
промјена смијера прице о
неумрлој Љубави
у врту лабудова
само су докази
да оно што јест
јест сунце на рамену
заспале љубице у снијегу
прецизност колања сокова
непрестане младости
кроз свјесност дисања и
постепено рађање свјетлости
затомљене у шкољкама
слично титрају баченог камена
на воденој површини

     Ријеч се састоји из слова или гласова, а гласови означавају исконско јединство Ријечи и твари. Зато свака врста ограничења, а која настаје посредством разних неправилних људских односа, то јединство нарушавају.

                        ПТИЦОМ

не  запиткуј којим писмом пишем
него каквим језиком говорим
шта је писмо без Ријечи и
душе у њој коју језик даје
у жару срца
језика су жишке пуцкетаве
гдје Ријеч бритка стасава
у оку заискри мисли усталаса
небом и птицом слободу љуби
и наџиви саму себе
куд просијеца ни живице ни границе
да је насијеца тупи и заустави
замах пуни вјеште руке
жезло њено нек покрене
у свијетло и њежно тихо обуче
а не у црвено у пурпур бљештави
да арлаче дречи и нариче
и не заборави да је овдје послата
да брани оно  и с т о у нама
што кола у човјеку и дјетету
с  краја на крај планете
не запиткуј

      Пјесма није законски акт или нека политичка бесједа, него нешто што треба да осликава неисцрпно врело наше унутрашњости, које функционише по вјечном и универзалном закону Ријечи (Логоса), који означава исто или једнако, односно заједничко. Имајући при том у виду и чињеницу, да се упркос знању и таленту не може створити пјесма равна мислима које су је зачеле, пјесников п о к у ш а ј да начини копију те унутрашњости, биће непотребно отежан нечим што већ (унапријед) ,,стрши”…


ДРАГОЈ

цијела да се опашем тобом
као древна Теба зидом од позлате
многих времена да одолиш зубу
тако да ми те је умјети запјевати
силно се радовах свакоме свршетку
 не знах – те тек болни почетак
постоје дубнине незнани предјели
нози недоступни оку непрегледни
гдје преливају се мисли честе
сасвим близо на дохват руке
ал ниоткуд гласа ваљане ријечи
да парчетом хартије се изрекне
ех од незнане да си нити
па да будеш ткање савршено
пред опадачем мирно као мермер
пред оданима вриједно



Живимо у свијету агоније, окуражене у Ренесанси (у новом животу ,,среће и хармоније”), и у Хуманизму  (потпуном окретању самима себи, који је продубио пут лажи и неистина). Зато волимо догму а не мит, не мудрост  свевишњу, у којој нема побједника и поражених. Но, овдје смо  зато, да бисмо управо на основу супротности спознали, која је ,,мудрост” од двије постојеће старија и мудрија, па према томе, и вриједнија,моћнија.

     ,,И данас и јуче”, један те исти сан душа свачија сања, а ја га дочаравам.
 

УЗВОДНО

(овидијевски)

завеслај даље од обала муљевитих
гдје вртлог с вртлогом свија гнијездо
узводно од одљудносдти и безизгледа
преко руба неодрживости и загонетности
отисни се у небесне тисане давнашњег
ка извору заборава временаи и ствари
пјесмом првотне љепоте напитак кушај
из пехара сафирних медну амброзију
као соко у висине се вини далеко од тмине
у смисао позвања жељени и досуђени

     Јединство без супротности најоригиналније осликавају тренутачни записи у времену звани ХАИКУ, као дјелићи заокружене цјелине. Пружају доживљај далеког а блиског, кроз интуитивни осјећај проживања макро и микро космоса. Јединствени су и непоновљиви, те као такви свједоче о вјечном стварању и кретању.То је пут ка освајању и постизању цјеловитости бића и унутрашњег испуњења. ,,То је чудесна обичност”, записао је Октавио Паз. А освојити чудесно значи – проговорити из срца ствари, ријечима увијек новим и свјежим, те створити нешто што садржи и мисао, и слику,  и покрет, дакле нешто што задире у најдубље тајне битисања.

 У даљини ћук
и звук ковачког чекића –
надвикују се.

Сунчева жижа
јабуку у чинији
златом опточила.


Дјечак чучи и
сјеменке мјесечине
љупа из крила.


Из даљине,
испрекидана вјетром,
пјесма лабуда.

      Функционишемо по принципу свеприсутне енергије, која, као одговор на наше проосјећане мисли емитује таласе,  чији се виобрациони систем поклапа са нашим  емоционалним системом. Прецизније, поклапа се са сваким од нас понаособ, што ће рећи, да је сваки различит (уникатан), а да га опет, без обзира на то, тај савршени систем дешифрује, те аутоматски на њега реагује .Кројачи смо властите судбине. Свијет данашњице ,,испрели”смо сами; “нит по нит”.


  МРВА ЗА ЈЕДНОСТАВНОСТ

шта је чудесна мрежа псаукова
наспрам мреже атома и могу ли се
распојити дуга звук или електрицитет
клече што бусају се у прса
пред чијом атомском физиком
свијет постаде мутан и сив
филозофијо премудрих
бројке неухватљиве непредвидиве
сва су звона затомљена тишином
     Неуништиви смо ,,дјелићи” космичког пространства. Наше унутрашђње биће, учахурено у свом миру и тишини, усмјерава кораке и даје дисање. Шаље Музу пјеснику да га опчини. Шапће му тајне земаљске и небеске. Улива наду у побједу над тамом, и опасује снагом да издржи у борби Ријечју.

среда, 05. јун 2013.

ОД ЗРНА ЛИСТ/ Соња Ковачевић

Ограда у Мишљеновцу. Снимак Иван Лукић, мај 2013.



зрно песме расте
сновиђењем
одређено време једно
прекривено
несанице велом
чекањем је узаврело
па зачетим листом голим
треперењем невидљивим
сачувано песме тело
уњедрено
бљешти бело
ал пуца све пршти док
расте
цепа се зрневље цело
од неиздржа немилица
удараца
ненадица
лепих речи
прикрадица
од пљуцкања
нехаја
пријатеља
претварања
у условима
подвајања
прихватања оклевања
кашњења одбијања
после тога
никад краја
падању
кајању
изнова подизању
дизању
и гле, већ ево, велико
подигнуто

ГОРЕ ЛИСТ.

Популарни постови

ИЗ СЕНКЕ

  • МИРИС ТАМЈАНА / Петар Пеца Поповић - ... *Шта радите када се сан оствари?* Идете у нове снове. Зато сам ја хрлио из једног у други пројекат. Цео живот сам радио оно што волим. А то што волим, ...
    Пре 3 недеље
  • КВАКА 0001 - или кратак одломак из чланка За десет година буџет за културу 1,7 одсто и неколико првих ракоментара ....У разговору са новинарима министар културе је по...
    Пре 3 недеље
  • Пузавци / Светислав Стефановић - Пузавци У свако доба, у народу сваком, Пузавца је увек ниских било Што удвориштву срамном али лаком И понижењу лећаху … Наставите са читањем →
    Пре годину дана