УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

недеља, 09. август 2015.

Српска библиотека "Катарина А. Јовановић" (у Швајцарској)




Она није учила велике школе, али је знала далеко више од многих који су својим именима придавали звучне титуле. А све је то постигла неуморним радом, марљивошћу и даровитошћу. Имала је богато енциклопедијско знање и оно што је хтела, то је и спроводила у дело...
Овако је о Катарини А. Јовановић, својој великој пријатељици, забележила Милица Ђурић-Топаловић. Та биографија је готово једина забелешка, објављена 1961. године у Паризу, плаћена од сакупљених прилога њених поштовалаца, која је о нашој угледној филозофкињи и преводиоцу остала. На све то, није волела да се слика. Говорила је да никоме није потребна њена фотографија, већ да је важно оно што остане у срцу.
Рођена је 8. априла 1869. године у Београду у дому оца Анастаса, фотографа, литографа и сликара, од којег је наследила богату машту, таленат да посматра свет око себе и да све то сликовито опише. Од мајке јој је припала германска прецизност, потреба да изгради радне навике и хуманост.
Мајчина прерана смрт била је тачка прекретница за малену Катарину која је до тада, до 12. године, била безбрижна и насмејана, ушушкана између родитељске љубави и маштарија о мору у које се трајно заљубила као шестогодишњакиња. Преко ноћи је морала да одрасте и преузме бригу о млађем брату Јовану, иако отац то од ње није тражио. Али она је осећала да је то њена дужност. Тако је већ у најранијим данима, како је записала Милица, показала колико је племенита и јака. И као што се још у детињству примећивала њена доброта, којом је освајала све који би је упознали, нико није остајао равнодушан на мудре очи мале Катарине.
Рођена је, у тада, патријархалном Београду, али највећи део живота је провела ван њега. Напустила га је када је имала 16 година, пратећи брата Константина. Београдску чаршију је заменила бечком, која је била мека за све који су жудели за знањем. Катарина је већ, уз књижевни српски, одлично говорила немачки, тако да се без проблема укључила у ритам новог поднебља. Могла је да му парира интелектом, знањем и жељом да зна све што се сазнати може. Учила је историју, уживала у лекцијама из књижевности, заљубљивала се у уметност, била је задивљена музиком. Језици су јој ишли од руке, па је започела нове курсеве, учећи и француски, енглески и италијански.
ОДБИЛИ ЊЕНУ ПОМОЋУ ДОМОВИНИ После завршетка Првог светског рата и стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, дошла је у земљу са жељом да помогне народу, пре свега женама. Имала је довољно искуства и знања, преводила је песме, писала филозофске трактате... Међутим, није била добродошла. Отворено су јој рекли да не знају у чему би она могла да им помогне. Била је тужна и разочарана када се вратила у Швајцарску.
Почетак Првог светског рата је дочекала у Бечу. У Србију није могла да се врати, па се са братом склонила у Швајцарску. Цирих ће постати њена трајна домовина, али своју праву, примарну никада неће заборавити. Све до 1899. године, док јој је отац био жив, одлазила је и проводила време у њиховој кући у Косовској улици. Иако су јој у Швајцарској живела оба брата, патила је за Београдом, говорећи како га сања и машта да му се заувек враћа.
Бол и носталгију је заваравала одласцима у музеје, даноноћним посетама библиотекама, сатима и сатима проведеним у позоришту... Преводила је песме из Косовског циклуса и истраживала свет. Тако је сва своја филозофска схватања сажела у књизи "Основна посматрања живота", коју је 1921. године објавила у Београду, као "приручник" за српску омладину.
У Цириху је упознала Милицу Ђурић-Топаловић која је постала њена најбоља другарица. Зближили су их исти погледи на свет и остављену, а непребољену земљу. Сачувана су нека писма из којих може да се закључи колико су се поштовале и какве су биле.
"Милице, вољена моја! Нашла сам твоје дивно писмо, оно је сво Ти, сво моја домовина. У теби кључа српска крв наша, која и мени хоће да растргне ово старо срце. Каква је то сила у мени што зовемо "љубав", одушевљење, патриотизам, а нема речи за њу", писала је Катарина Милици из Цириха 21. септембра 1947. године.
А у октобру 1953. у писму јој је признала да би волела да је посети у Паризу, да још једном заједно прошетају по Болоњској шуми, јер би са њом имала да разговара. "Ти си део моје земље, мог Београда. И то оног старог Београда", написала јој је.
Знало се и да је Катарина била велика пријатељица са књижевником и новинаром Властом Петковићем, са којим је помагала бившим официрима Војске Краљевине Југославије који су из Италије, после фашистичке капитулације, прешли у Швајцарску, да се прешколују. Било их је око хиљаду, од којих су, они што су остали 1946. године, основали Удружење Југословена у Швајцарској. Њихов председник је био Власта Петковић, а почасни члан Катарина Јовановић.
Патила је када су јој комунисти после рата срушили дом у Београду. "Нећу им никада опростити што су ми уништили моје османлуке и моју дивну башту. А већ о срушеној кући и да не говоримо. Уморна сам од живота и умире ми се. Време је већ да идем", записала је Милици у свом последњем писму.
Умрла је 31. маја 1954. године у Швајцарској. Кремирана је и сахрањена на циришком гробљу Нордхајм, а њена урна, по сопственој жељи, положена је поред брата Константина. Удружење Југословена у Швајцарској је те године свој Књижевни фонд претворило у Српску библиотеку "Катарина Јовановић".


Катарина А. Јовановић: У њој је кључала врела српска крв... | Прича о... | Novosti.rs

Нема коментара:

Популарни постови

ИЗ СЕНКЕ

  • МИРИС ТАМЈАНА / Петар Пеца Поповић - ... *Шта радите када се сан оствари?* Идете у нове снове. Зато сам ја хрлио из једног у други пројекат. Цео живот сам радио оно што волим. А то што волим, ...
    Пре 3 недеље
  • КВАКА 0001 - или кратак одломак из чланка За десет година буџет за културу 1,7 одсто и неколико првих ракоментара ....У разговору са новинарима министар културе је по...
    Пре 3 недеље
  • Пузавци / Светислав Стефановић - Пузавци У свако доба, у народу сваком, Пузавца је увек ниских било Што удвориштву срамном али лаком И понижењу лећаху … Наставите са читањем →
    Пре годину дана