УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

недеља, 09. август 2015.

Српска библиотека "Катарина А. Јовановић" (у Швајцарској)




Она није учила велике школе, али је знала далеко више од многих који су својим именима придавали звучне титуле. А све је то постигла неуморним радом, марљивошћу и даровитошћу. Имала је богато енциклопедијско знање и оно што је хтела, то је и спроводила у дело...
Овако је о Катарини А. Јовановић, својој великој пријатељици, забележила Милица Ђурић-Топаловић. Та биографија је готово једина забелешка, објављена 1961. године у Паризу, плаћена од сакупљених прилога њених поштовалаца, која је о нашој угледној филозофкињи и преводиоцу остала. На све то, није волела да се слика. Говорила је да никоме није потребна њена фотографија, већ да је важно оно што остане у срцу.
Рођена је 8. априла 1869. године у Београду у дому оца Анастаса, фотографа, литографа и сликара, од којег је наследила богату машту, таленат да посматра свет око себе и да све то сликовито опише. Од мајке јој је припала германска прецизност, потреба да изгради радне навике и хуманост.
Мајчина прерана смрт била је тачка прекретница за малену Катарину која је до тада, до 12. године, била безбрижна и насмејана, ушушкана између родитељске љубави и маштарија о мору у које се трајно заљубила као шестогодишњакиња. Преко ноћи је морала да одрасте и преузме бригу о млађем брату Јовану, иако отац то од ње није тражио. Али она је осећала да је то њена дужност. Тако је већ у најранијим данима, како је записала Милица, показала колико је племенита и јака. И као што се још у детињству примећивала њена доброта, којом је освајала све који би је упознали, нико није остајао равнодушан на мудре очи мале Катарине.
Рођена је, у тада, патријархалном Београду, али највећи део живота је провела ван њега. Напустила га је када је имала 16 година, пратећи брата Константина. Београдску чаршију је заменила бечком, која је била мека за све који су жудели за знањем. Катарина је већ, уз књижевни српски, одлично говорила немачки, тако да се без проблема укључила у ритам новог поднебља. Могла је да му парира интелектом, знањем и жељом да зна све што се сазнати може. Учила је историју, уживала у лекцијама из књижевности, заљубљивала се у уметност, била је задивљена музиком. Језици су јој ишли од руке, па је започела нове курсеве, учећи и француски, енглески и италијански.
ОДБИЛИ ЊЕНУ ПОМОЋУ ДОМОВИНИ После завршетка Првог светског рата и стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, дошла је у земљу са жељом да помогне народу, пре свега женама. Имала је довољно искуства и знања, преводила је песме, писала филозофске трактате... Међутим, није била добродошла. Отворено су јој рекли да не знају у чему би она могла да им помогне. Била је тужна и разочарана када се вратила у Швајцарску.
Почетак Првог светског рата је дочекала у Бечу. У Србију није могла да се врати, па се са братом склонила у Швајцарску. Цирих ће постати њена трајна домовина, али своју праву, примарну никада неће заборавити. Све до 1899. године, док јој је отац био жив, одлазила је и проводила време у њиховој кући у Косовској улици. Иако су јој у Швајцарској живела оба брата, патила је за Београдом, говорећи како га сања и машта да му се заувек враћа.
Бол и носталгију је заваравала одласцима у музеје, даноноћним посетама библиотекама, сатима и сатима проведеним у позоришту... Преводила је песме из Косовског циклуса и истраживала свет. Тако је сва своја филозофска схватања сажела у књизи "Основна посматрања живота", коју је 1921. године објавила у Београду, као "приручник" за српску омладину.
У Цириху је упознала Милицу Ђурић-Топаловић која је постала њена најбоља другарица. Зближили су их исти погледи на свет и остављену, а непребољену земљу. Сачувана су нека писма из којих може да се закључи колико су се поштовале и какве су биле.
"Милице, вољена моја! Нашла сам твоје дивно писмо, оно је сво Ти, сво моја домовина. У теби кључа српска крв наша, која и мени хоће да растргне ово старо срце. Каква је то сила у мени што зовемо "љубав", одушевљење, патриотизам, а нема речи за њу", писала је Катарина Милици из Цириха 21. септембра 1947. године.
А у октобру 1953. у писму јој је признала да би волела да је посети у Паризу, да још једном заједно прошетају по Болоњској шуми, јер би са њом имала да разговара. "Ти си део моје земље, мог Београда. И то оног старог Београда", написала јој је.
Знало се и да је Катарина била велика пријатељица са књижевником и новинаром Властом Петковићем, са којим је помагала бившим официрима Војске Краљевине Југославије који су из Италије, после фашистичке капитулације, прешли у Швајцарску, да се прешколују. Било их је око хиљаду, од којих су, они што су остали 1946. године, основали Удружење Југословена у Швајцарској. Њихов председник је био Власта Петковић, а почасни члан Катарина Јовановић.
Патила је када су јој комунисти после рата срушили дом у Београду. "Нећу им никада опростити што су ми уништили моје османлуке и моју дивну башту. А већ о срушеној кући и да не говоримо. Уморна сам од живота и умире ми се. Време је већ да идем", записала је Милици у свом последњем писму.
Умрла је 31. маја 1954. године у Швајцарској. Кремирана је и сахрањена на циришком гробљу Нордхајм, а њена урна, по сопственој жељи, положена је поред брата Константина. Удружење Југословена у Швајцарској је те године свој Књижевни фонд претворило у Српску библиотеку "Катарина Јовановић".


Катарина А. Јовановић: У њој је кључала врела српска крв... | Прича о... | Novosti.rs

четвртак, 06. август 2015.

A Strange Woman Walking On Mars

Marsovska sa ogrtačem?

NLO ljubitelji prosto obožavaju NASA-ine fotografije Marsa. Oni su na jednoj od njih uočili vanzemaljsku “ženu sa grudima i dugom kosom” koja “pažljivo posmatra” rover iz daljine.

Fotografija koju je nedavno napravio rover Curiosity je privukla pažnju brojnih NLO sajtova, uključujući areazone51ufos.blogspot.be i UFO Sightings Daily.
„… izgleda kao žena sa ogrtačem. Čini se da ima grudi, a vide se i ruke i duga kosa“, navodi UFO Sightings Daily.
Ipak, ljudi nisu sigurni da li je u pitanju statua „iz davnina“ ili prava žena, mada je velika verovatnoća da bi tako mala statua lako erodirala.

Mars zaista izgleda kao nenaseljena planeta, ali NLO ljubitelji i stručnjaci s vremena na vreme primećuju čudna bića na površini crvene planete. Nedavno je uočeno jedno biće koje je nazvano „fantastična marsovska svemirska kraba“.
Dosta spekulacija je bilo i kada je uočena lebdeća vanzemaljska sfera na Marsu, koju je roverova kamera zabeležila 10. aprila 2015. godine.
„U pitanju je drevna tehnologija, a još uvek lebdi iznad površine danas. Niko ne zna koliko je stara, ali sigurno znamo da ju je napravila tehnološki veoma napredna vrsta“, navodi UFO Sightings Daily.

среда, 05. август 2015.

Сарлах, неми сведеок епоха


Уз констатацију да су остаци базилике откривени крајем 19. и почетком 20. века и да су их у то време откриле жене приликом разних верских обреда, који су се обављали у тајности, мр Предраг Пејић, археолог који руководи радовима, додаје и да су делимична истраживања обављена 1989. године, када је овде, на новој заобилазници око града урађена саобраћајна "петља".
- Те 1989. године, открили смо источне темеље базилике. Током ових радова, верујем да ћемо открити његову западну страну. Реч је о веома драгоценом објекту, античком предграђу Пирота у оквиру које је много касније, у раном средњем веку подигнута и црква о чему сведоче темељи и апсиде. Реч је о много мањем објекту, који је био унутар базилике. Према садашњим проценама, веома дебели темељи базилике се протежу на неких 40 метара - истиче мр Пејић.
Након ових радова који ће трајати месец дана, очекују се средства за наставак истраживања.
- На овај начин Пирот би добио један објекат који ће сведочити о хришћанству и његовом развоју у овом крају - закључује Милорад Пејић.
Поменута базилика налази се тик уз источни крак коридора 10, где су последњих година откривена веома драгоцена археолошка налазишта. Само брдо Сарлах које сe уздиже изнад града је са становишта археолога такође веома драгоцено, као и средњовековна тврђава Момчилов град, где су протеклих месеци откривени темељи јаког римског утврђења.

КОПАЛИ И "ИЛЕГАЛЦИ"
СВА ова открића упућују на закључак, да је Пирот, кроз историју имао много већи значај него што је то случај данас. На налазишту толико помињане базилике засада нису откривени остаци попут грнчарије, костију, или нечег сличног. Међутим, један део који је годинама вирио из земље поприлично је општећен, чему су највероватније кумовали "илегалци" односно трагачи за старим благом.

уторак, 04. август 2015.

Лече ране прогона уз унуке


ВЛАДО Радишевић још чува онај трактор којим је гоњен са Баније, почетком августа, пре две деценије. Волан машине данас покушава да окрене његов четворогодишњи унук Иван. Деда ће му, кад сазри, испричати причу о путу страдања и наде. О времену које не би смело да падне у заборав, како се не би поновило.
Владин брат, Душан, говори снаји Јовани да припази на маленог Вука, његово најмлађе унуче. Дали су му, каже, име снаге. Да се бори, брани и врати тамо одакле су их силом отерали.
Рача Крагујевачка, село Вучић, место лепе људске приче. И ужасног сећања. Лука спаса и наде за шест банијских и личких домаћина, који су овде, у Шумадији, бацили своја сидра после изгона из Хрватске, у лето 1995. године. Овде су стасала њихова деца. Стасала са сећањем на "Олују". Овде им се рађају унуци. Овде су заљуљане њихове малене колевке. Али, прогнани домаћини не заборављају ни своју, све даљу и недоступнију у бившем завичају.
Свилокоси, Радишевићи, Војиновићи, Плављанићи, дочекују нас са осмехом.
- Дванаесторо нам се унучади после "Олује" овде родило - говори Мира Свилокос. - Њих дванаесторо, као дванаест јабука небеских. Приновили нас, придигли. Душе нам излечили и срца умирили. Ви можда не разумете, али, све страшно што је преживљено потиснула је лепота наших унука. И да ме питате шта бих дала у замену за њихов загрљај... Ништа! Нема тог блага.
* Даница и Јована Радишевић са маленим Иваном
Мота се око нас малени Иван Радишевић. Таман сишао са трактора, па се поново пентра, поново окреће волан... па трчи до базена, после тражи маму Јасну. Крије се у њеном наручју, па у крилу баке Данице.
- Мој Шумадинац - каже Даница Радишевић.
Испод и изнад су куће у низу. Шест кућа некадашњих личких и банијских домаћина. Исте фасаде. Исте терасе. Прозори пуни цвећа. На свакој капији винова лоза. Изданци се протежу преко ограде. Све је под конац. Види се, овде је радан свет.
- И тамо смо имали винову лозу - говори Мира Свилокос.
У двориштима љуљашке. Иза су тремови и пластеници. Мало даље, живина. Одавде, зоре буде петлови. Одавде, барем по једно из куће одлази на посао. Понеко у оближњу "Јуру", понеко у надницу, трговину. А, увек је понеко и код куће.
- Вук спава, а кад се пробуди ја ћу на посао у трговину - говори Јована Радишевић.
Где су Војиновићи, питамо.
- Бака је одвела децу у Крагујевац, да виде град, а обићи ће и посластичарнице, као и увек - стиже одговор.
Овде, у Вучићу, општина Рача Крагујевачка, на адреси прогнаничких породица - нема суза. Не, барем, да се виде. А ови дани их покрену кад потекне сећање на прогон. Две деценије је од "Олује", а чини се као да се јуче догодио тај ужасни злочин. Када су српски простори у Хрватској етнички, потпуно очишћени од Срба. Ко да избрише сећање на прогон? На завичај? На пут који је за њима горео. На мртве који су успут сахрањивани. На децу, која су у врућици, дозивали мајку.
Слике се враћају у сну. Олуја још дува. После тог сна, кажу нам, остају мокри јастуци и пребирање шта је све, тамо, на Банији и у Лици остало. А, више ничег нема.
- Деца нам памте, али о томе не причају - каже Мира Свилокос, бака троје унука. - Знам, кад нам се ових дана сударе погледи, а успомене надимају прса до пуцања, ми окренемо неку другу тему. О суши. О киши. О свакодневици. Кажем: жива је глава, најпреча. А, изнад свега су ова наша унучад. Они немају право на тугу. Једном ће сазнати зашто смо овде. И како смо довде стигли.
Преплићу се времена и успомене. Једно, које не могу, а због унука желе да забораве... оно, кад су пољубили праг, сваку своју шљиву. Стегли читав живот у завежљај, а мислили да ће се вратити. Па, сећање кад су се седам година пребијали по избегличким центрима. И, време сад, у коме лече успомене у лепим дечијим лицима.
Каквих ту све имена нема. Унуци са завичајним и шумадијским именима. Јер, овде су судбине везали девојке и младићи из Крајине и Шумадије. Између је казивање о томе како су ове породице, истих прогнаничких судбина, баш овде нашле своју мирну луку.
Причају нам да су, после седам година "стажа" у колективниим центрима и, те, последње колективне адресе, имали срећу да до њих дође Милоје Живановић из Вучића, тада повереник за избеглице у општини Рача. Поклонио им је пола хектара дедовине. Пола хектара дедовине - за људе који су стизали у тишини и муци. Желео је да лички и банијски домаћини на земљи његових предака убокоре клице завичаја.
- Не знам како нас је одабрао, али је грех да ту људску доброту не споменемо - говоре Радишевићи. - Свакој породици Милоје је даровао по седам и по ари за плац. У помоћ се укључила и држава, па Комесаријат за избеглице и једна швајцарска донација. Био је договор да нам граде по систему кључ у руке. Али, Милојев покојни отац, тада је био још жив, Радомир, казао је: "А, то не може! Ако човек сам свој дом не гради, он ће да буде вечити дођош. Док не обрише зној са чела, не убоде први ашов, не призове комшилук на мобу, не испече прасе на темељу - не може да буде домаћин, овдашњи". Тако смо заједно градили наше куће. Први квадрати и кров брзо су били завршени. Остало смо, полако, сами дограђивали. Борили се и боримо се. Не може се седети скрштених руку и чекати само на туђу помоћ. За домаћине какви смо ми били, милостиња је најтежа.
Говоре, потом, да им је Милоје Живановић чак и кумовао деци на крштењу. Сећају се како су се окупила деца, одабрала своје кумове, своје другове и познанике из збега. Али, испоставило се да ни кумови нису крштени. Ко ће да буде кум? Милоје се сам јавио: "Ја ћу".
* Колоне прогнаних Срба, августа 1995.
У цркви, у Рачи Крагујевачкој, било је то једно лепо, бројно крштење које је обавио тадашњи епископ шумадијски, Сава. После крштења, затекли су Милоја иза цркве. Плакао је.
- За нас су то били дирљиви тренуци - говоре Радишевићи. - Уздигло нас. Вратило веру у људе. А ми, можемо барем толико да се одужимо да то памтимо, да о томе говоримо и да смо захвални. Зато сваки педаљ дароване земље негујемо, као да смо ту рођени. И зато, не чудите се зашто је све у цвећу. А динар више или мање... мање је важно.


ПОВРАТАК САМО У СНУ
ПОРОДИЦЕ које је "Олуја" пре две деценије одувала са њихових вековних огњишта, до Раче Крагујевачке - и када би желеле, не би имале где да се врате. Све њихово на Банији и у Лици је опљачкано и порушено. Нови завичај је сада ново огњиште њиховој деци и унуцима.
- Готово је, повратка нема - кажу нам. - Сањамо, понекад, да се враћамо. Али, сан кратко траје.


МОСТ НАДЕ И СПАЈАЊА
ВОЛЕЛИ би Радишевићи, Свилокоси, Војиновићи и Плављанићи да буду у Сремској Рачи, 4. августа увече, када Србија и Република Српска буду обележавале две деценије од прогона Срба из Хрватске и Босне. Али, ће свакако обележавање пратити у преносу, у свом новом завичају.
- Лепо је што је мост на Сремској Рачи, преко кога је прешло више десетина прогнаних људи у једном дану - кажу нам у Рачи Крагујевачкој. - Тај мост је иза нас био место наде и спајања.

Живот Срба из Книнске Крајине у новом завичају: Лече ране прогона уз унуке | Репортаже | Novosti.rs

Популарни постови

ИЗ СЕНКЕ

  • МИРИС ТАМЈАНА / Петар Пеца Поповић - ... *Шта радите када се сан оствари?* Идете у нове снове. Зато сам ја хрлио из једног у други пројекат. Цео живот сам радио оно што волим. А то што волим, ...
    Пре 3 недеље
  • КВАКА 0001 - или кратак одломак из чланка За десет година буџет за културу 1,7 одсто и неколико првих ракоментара ....У разговору са новинарима министар културе је по...
    Пре 3 недеље
  • Пузавци / Светислав Стефановић - Пузавци У свако доба, у народу сваком, Пузавца је увек ниских било Што удвориштву срамном али лаком И понижењу лећаху … Наставите са читањем →
    Пре годину дана