УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

субота, 05. март 2016.

ПРЕДИЗБОРНЕ УЈДУРМЕ, ИЛИ ЗАКАСНИЛИ ЗА СРЕЋУ (2)

знак препознавања, 1
Прошле суботе, на једној од аутобуских станица у центру града, дуго чекамо аутобус бр. 56Е. – Господин који  сигурно има седамдесетак, или се приближава тим годинама, са неким папиром у руци, једна госпођа мало подебља са колицима за пијац, и ја.  – Данас је петак, зар не? Пита господин. – Не, јуче је био петак, сада је субота. – Ух, мајку му! Закасних за срећу... 
Погледах човека, он резгнирано гурну у џеп  онај папирић што је држао у руци. Листић Лотоа Србије?
Било је глупо да човека упитам : На какву је срећу мислио?  Аутобус је коначно дошао, раздрндан, само што се не распадне, један од оних, у који би, према заборављеним пословицама могла да стане цела Србија.... И тако стигосмо на Зелени Венац, на пијацу, где све има своју цену, и где треба отворити четворе очи, зато што је ту најмање сељака-произвођача, а највише тзв. «новопечених» пиљара, тј. трговаца.
Ове суботе, у месарници су ми увалили – не оно што сам тражио, него нешто друго. Све што је добро на први поглед, већ сутрадан  постане нешто друго. Док сам куповао шаргарепу на Зелењаку од једног пиљара-прекупца, приђе му  неки лик, и упита га уневши му се у лице: - Што ниси частио овога, знаш ли ко је он?  - Показивао је на неког који је одлазио низ пијац.  У аутобусу сам  прегледао пристигле поруке: неко од пријатеља ми је препоручио текст Р. Дмитровића Катедра за мржњу, Мирослав Тодоровић ми је, послао два текста, која се тичу, можда баш оне тугаљиве теме «закаснили за срећу».  Јер, није закаснио за срећу само онај пензос, од прошле суботе – закаснили су и многи други, професори, писци, сељаци,  тзв.интелигенција,  скоро читав народ.  Предизборна фарса доказује да лаж има седам лица а истина само једно. То показују и понеки текстови, које у рукопису добијам – и то углавном од писаца  са лоше адресе али са занимљивим делом. Не могу све да публикујем, али примећујем да другоразредни и трећеразредни духови пишу за разне новине, и за оне најтиражније.  Колико је текстова актуелних одбила «Политика», или «Веечерње новости» у претходна два месеца? Сигурно није мали број, али  - како то показати и доказати? Кад такве ствари крију као «змија своје ноге»?
То је табу – у овој  тужној земљи – тема оних који су закаснили за своју срећу. Јер овде владају они други, којима се – осмехнула срећа у време транзиционих  турбуленција. Нервирају ме предизборне фарсе и избори, у то време свестан свих превара некако више мислим на смрт, и што више мислим на смрт, чини ми се да боље живим.  Мало је прекасно овде за сва обећања и нарочито за демократске илузије, и за некакав бољитак, јер то мало прекасно је много прекасно.
Писци што се јављају са лоших адреса – они мисле да су на лошим адресама – ипак, упркос свему, имају извесног елана, и рекао бих потајно се надају да ће прећи на боље адресе, и да ће доћи њихов час када ће  им се осмехзнути срећа. Лепо је и људски надати се.
Најбоље адресе у Србији су – гробља. Најсигурније и најаутентичније.
М. Тодоровић ми пише уз два прилога: «Драги Имењаче, 
у Трагу бр. 44 /2015. штампана је моја проза где је и прича Чудо у Луковској Бањи ( (За Мирослава из Мишљеновца ). У причи си "главни јунак". Иста прича је штампана у часопису Савиндан (Пријепоље). Настојаћу да током године средим књигу прича. Планирам да 20. марта идем у село, да бежим из, од, грАдског живота, ако се побећи може.  Надам се да си добро, да се Госпођа опоравља.  Желим Вам, драги Мирославе, свако добро. Уз ова два текстића, уз најлепше жеље, ваш Мирослав из Трешњевице...»
знак препознавања, 2

Покушавао сам да нађем  Дмитровићев текст од прошле суботе, на који се позива. Нашао сам тај текст. Уобичајена уредничка рубрика Друга страна: Више од нетрпељивости:

То се, једноставно, не ради, непристојно је, није својствено културном човеку, то излеће као из кутија шибица уских људских оквира, заснива се на нетрпељивости, искључивости, помало и мржњи. Да, у питању је скандалозан поступак писца Филипа Давида у Народној библиотеци Србије, приликом доделе награде за најбољу књигу ("Кућа сећања и заборава") када је исти, примајући признање, рекао: "Морам да се оградим од присуства председника Томислава Николића. Поштујући институцију председника, ја од деведесетих не подржавам његову политику". Николић је седео у првом реду, три метра удаљен од Давида.Награда, да не буде забуне, не носи име Томислав Николић. Награду, и ово ваља имати на уму, није уручивао председник државе, он је дошао да снагом функције привуче пажњу јавности, медија, на једно лепо и вредно признање.Томислав Николић није силом у кабинету председника Србије. Није га изнедрила оружана акција, упад с калашњиковом (уз претходно паљење и освајање националне телевизије и Народне банке), искакање иза завеса сатканих од долара... Томислава Николића за председника Србије изабрао је народ, грађани Србије. Филип Давид није, али Филип Давид, ваљда, има обавезу да поштује вољу народа, државу у којој живи, њене институције и да то поштовање покаже тамо где се оно очекује, подразумева.Хоћемо ли се - питам ове који аплаудирају Давидовом гесту - од сада ограђивати на сваком скупу (културном, политичком, спортском) од оних са којима се не слажемо, за које знамо да су покрали државу, навијали да Србија буде бомбардована, за рекордно кратко време из једнособних станова и приградских уџерица ускочили у виле на Дедињу и Сењаку, вређали ову или ону веру, подржали независност Косова...?Може Филипу Давиду џигерица да се диже сваки пут кад види Томислава Николића, Александра Вучића, Ивицу Дачића... али то осећање се не показује у националном храму књиге, већ на изборима, у стану, у страначким просторијама.Колико поштује институције државе Србије, Давид је показао и тако што је све време боравка у Народној библиотеци, укључујући тренутак уручења споменутог признања, имао капу на глави. Шта је тиме хтео да каже? Капа се скида и у кафани.Да ли су Срби негде и некада заслужили овакав однос Филипа Давида према њиховом председнику, какав год он био и како год да се зове? Изгледа да јесу. Сам Давид је објавио да су све време Другог светског рата његова мајка, старији брат и он провели у сремском селу Манђелос. Тамо су их Срби чували и сачували под презименом Калинић.

Један од  коментара читалаца, који се представља псеудонимом «Ох»,  уз овај чланак: ox 27. фебруар 2016. 15:47 #3945554   - Тому су упитали за коментар и он је одговорио да Давиду није требало ни храбрости, ни васпитања. Са своје стране, Давид је за Ал Џазиру изјавио да је Тома крив и за ријалити у Србији, мада сви знамо са које стране света су нам стигли Парови и Фарме. Дакле, сви овде могу да процене ко је у праву. Што се мене тиче, честитке Ратку на овом тексту! -  близу је истине, која се постепено разјашњава, као што постепено настаје јутро.
Да ли се  избори расписују због победе правде и истине? Ех, браћо моја, кад би то било заиста тако. Погледајте шта се дешава  са истгином и правдом, па и срећом. Зар то и овај  осврт са свим оним што следи на недвосмслен начин не потврђује? Па ипак, и упркос томе – истини је суђено да се бори против лажи (како гласи једна етиопска пословица), истина ће побеђивати, али ће се лаж увек враћати, те ће се истина увек морати поново борити са њом. Ако то не буде чинила, биће заувек изгубљена!

ГДЕ је граница између права на мишљење и права другог да га то мишљење не угрози. Имамо ли сви иста права? Пре седам дана, на овом месту објавио сам текст на који су неки реаговали с пеном на устима. Ти неки су без значаја, лака роба, али су потегли тешке речи и зато ови редови. Ти неки, који своју политичку идеју (они се све време баве само политиком) темеље на грађанском принципу, на појединцу, у случају текста у "Новостима", у спомињању Филипа Давида, нису видели појединца, Филипа, већ множину. Ја сам писао о једном човеку, они су видели народ. То им је требало за етикету антисемитизма. Не бране они Давида, Јевреје још мање, то њих уопште не интересује, суштински и не знају шта садржајно значи појам антисемитизам, али користе све што кроз своју диоптрију виде као прилику да онога ко стоји на каквом-таквом српском становишту, макар и на идеји одбране функције председника државе Србије, елиминишу, дисквалификују. Њима је свака одбрана Срба мржња, српски национализам, фашизам, шанса за обрачун са онима који српске теме, тешке, веома сложене, болне, сагледавају кроз визуру супротну њиховој.Моја маленкост је међу овима на крају. Не зато што сам оптерећен нечим, што уживам док то пишем, сачувај боже, већ стога што не пристајем, ево већ пуних 30 година, да лаж надвиси истину, да жртва постане злочинац, да ретуширају историју, да за оне који долазе иза нас напишу књиге крцате лажима. Немам право да заборављам оно што пристојан човек не сме да заборави. И нећу. И нема те силе - нунсоваца, кућа људских права, невладиних, другосрбијанаца, самозваних интелектуалаца, редитеља, новинара у покушају, пропалих новинара, пигмејских забављача, који ће етикетама (а чиме би другим) на то да ме натерају. Имам право - грађанско, људско, професионално - да браним председника своје државе, бар у оној мери у којој неко други узима себи право да га напада, омаловажава, јавно се од њега ограђује, као да је животиња? Шта значи оградити се, од некога, од човека? Зар то није увреда?Ови који су у мом тексту од прошле суботе видели говор мржње, годинама држе катедру говора мржње. Они су у томе мајстори. Од увођења вишестраначја у Србију, нико није толико простачио и вређао друге као ови који се тобож залажу за демократију, људска права, независно новинарство, ови који су "открили" да сам антисемита и фашиста, којима прораде жлезде и зашкрипе зуби чим виде Николића и Вучића. Посебно Вучића. Постоји ли увреда којом га нису "частили". За њих, блажене, Вучић је: психопата, педер, мајмун, сулуди диктатор, опсесивни манијак, псују му мајку, децу, куну га...Њима је то нормално, доказ слободе говора. А кад неко подсети Филипа Давида на оно што је и сам неколико пута рекао, онда је за њих тај неко аутор говора мржње, антисемита, фашиста. То је више од подлости!Све ће проћи као летњи пљусак, давно рече Иво Андрић, а у овом случају остаће само неколико тужби да овима - брзог језика, кратке памети а дубоке мржње - пруже прилику да на суду доказују фашизам Ратка Дмитровића, потомка двеју породица десеткованих од стране фашиста. Биће интересантно.                                      Извор: Ратко Дмитровић    



Мирослав ТодоровићЧУЈ И ПОЧУЈ,  РЕКО ПИСАЦ Реченица  коју писац Ф. Д.  изговори  на додели награде у Народној  библиотеци  26. Фебруара како  се „ограђује од присуства господина Томислава Николића , а пошту-је институцију  председника…“  стиже и у село Трешњевицу.
Насловне стране „Новости“, „Политика“…“Блиц“… Чича Гаврило каже да је то што џеву дигоше добро јер ће се чути и за писце. Да је писац чудо, казивао је Брана Петровић, издржи што ниједна сувоземна животиња не може. Без плате, без пара. А тек песник, ’тица небеска. Чуј, реко писац. Сад ће и они на „Фарми“ да се замисле, писац на насловној страни.  И зашто?
На фејсу писац млађани Мошо Одаловић пише:„…а ономе Давиду Филипу који то јесте требало би, као писцу, да је важније - ко је директор Народне библиотеке Србије, а не ко је председник осиротеле, изубијане државе у којој му је боље, мнооооого боље но апсолутној већини гласача. Окуражио се! Накострешену косу и трепавице поклопио оном (баш свечаном) капом кровињаром и оде да рече оно што рече! Чули сте, а могуће је да сте заборавили шта је све напричао, какве све србофобичнебаљезгарије, од трена кад је (90-их година) основао Београдски круг! Згражавали су се и страни новинари - количином стечене слободе говора, а на радост шпијунима који су га цитирали у балканском околишу. Нико у Србији, бар ја не чух, није имао примедбу - откуд то да Ласло части Давида у Националној библиотеци Србије, кад је већ библиотечка награда попљувана преко микрофона - да се даље чује. Кад је Ласло Блашковић инаугурисан у доживотног вд директора речене Библиотеке, залуд се поднела петиција српских писаца којом је тражена оставка реченог вд. И сам Управни одбор Библиотеке истих дана био је демолиран оставком Владимира Кецмановића, односно часним бекством из таквог УО. Разумљиво радозналим новинарима, одговорио је укратко и сасвим разумљиво: "Поднео сам оставку, јер сам поражен. Победио је кандидат Виде Огњеновић ..." . Ово мало моје побуне на нервној бази, издвојеног мишљења (приговора), народ би довршио са: "Не може се, мој Филипе, и уз гусле и уз дипле!"Отпишем честитом Моши Смедеревцу са Косова:НеУпућен,а докон питам да не скитам : - Сећате ли се УГРИ-чића и начина како је он додељивао награду. И коме. А зли језици казују како је Н. б. опљачкана што ме чуди...., веле да је Ласло постављен  да се ствари заташкају... Установе културе у стоном граду од тзв. значаја су закатанчене, у непотребној провинцији све давно стало, само се  светиње граде. У Ниш је у задњој деценији саграђено 12 цркви, саграђени су хотел конаци, с друге странепуста села, празне  школе, вртићи, и све друго је кљокнуло, али Његова Светлост се не оглашава, има паметнија посла, мири владике одметнике, а паства гладна блеји…Шта је рекао Филип ?  а шта тек годинама у Џерманији пише Бора Ћосић који је национални пензионер ове Србијиценије толико битно колико како  живимо. Ако је ово живот.
Рече Давид и то се чу, а не чују се гласови десетине хиљада радника испред пустих фабрика, не чује се Прибој, Крагујевац, ... у Ниш месецима више хиљада Удружење станара протествује против обрачуна струје икомуникалија, ал нико  не чује. Испред градске куће у Ниш годинама се окупљају радници пропалих предузеће и нико их не чује. И не види. Чули  да је реко писац како  се ограђује. Не чују да су пуста села, да се Србија празни, да су демографски подаци поразни, да су њиве и  поред Мораве у коров зарасле…
Писац, ко данас сматра писца? Ко чита? Ја познајем све моје читаоце, рече  чувени писац Милисав Савић. Они што  све имају ни јеловник не читају, питају шта је ин, кул. И фул.И ја би се оградио, али поштујем то што је Председник дошао у Народну библиотеку, што је покровитељ. И то је добар знак. И помак.Зашто? Зато што наши политичари беже од културе, у установе не улазе. Понекад помислим да је онај шваба што каза да на помен култура вади пиштољ  наше горе лист. Не сећам се да  сам у Нишу видео политичара на Књижевној вечери, на изложби.Реко Давид,  сви чули.  Чудо.  Докона посла. Шолопати, каже чича Гаврило. Да је барем нешто реко  Радоје Домановић? Чуј, почуј: Реко писац.И тако, али све ми се чини да нам је неко давно СТАВИО КОЛАЦ МЕЂУ ТОЧКОВЕ ПА НИ МАКАЦ НАПРЕД, а ми то још не видимо...  Пишем и о томе.
Рек’о и написао Његош: „У нас Срба има једна песма која каже: да се море претвори у мастило, а небо у лист књиге бијеле не би се могли наши јади исписати. То је малено место за нашу тугу.“
Оградио бих се и ја, али мора да повезујем малине, немам националну,  од радом зарађене  не може се живети. И не може, мој Филипе, и уз гусле и уз дипле!"Повезујем, орезујем, из облака чујем речи јеванђеља: "Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што затварате царство небеско од људи; јер ви не улазите нити дате да улазе који би хтели…“ 

Мирослав ТодоровићИСТО, АЛИ МАЛО ДРУКЧИЈЕ Стиже нам пролеће, време за пролећну сетву, али избори ће бити важнији.  Пољоприврда  као будућност Србије све  се мање  помиње, напуштена села ни  као тема нису више занимљива. Занимљивости су на ТВ. Фарма, Парови и остали „испирачи памети“ обављају посао.
У новинама се пише о субвенцијама пољопривреде, ваља да се аплицира, треба поново, исте као и лане, папире скупити. Али, то није важно колико пролећни избори. Па  када почну да пљуште обећања. Ко мајска киша.Пусти сетву, мани приче  о томе како Србија може ако  од пољоприврде Европу да храни. Иду избори, човече. Са старим Гаврилом уз грејану ракију „бистримо“ политику. Oн читаод  како зна за се новине. Тако зове „Политику“. Негда у кавани на Дивљаци Политика је  била на бамбусов раму. Ракију, кавицу, прочиташ, знаш шта се догађа у  свету, како нигде не ваља, само код нас „мед и млеко“.Чича на зид окачио текст:
„…Село је одбрана од кризе. Када дође до слома светских финансија и банкрота Србије, биће пресудно важно како да се прехрани становништво. Онај који живи у небодеру и купује у супермаркету изненада ће се наћи у великој невољи када не буде могао да купи храну. Зато је важно да што више грађана крене на село и да обезбеди у сопственој производњи храну. Учите како се оре, копа, дрља, сади и одгајају животиње.“Политикамлаћење празне сламе не убраја се у обнову пољопривреде. Не помаже ту полемика. Кључна реч је: МОТИКА.
Подсети ме на оно пророштво што се већма остварује: „Људи ће се разредити, у селима поготову. Имаће да пешаче један до другог, да се нађу и испричају. И воде здраве за пиће неће имати, само у планинама и брдима.Биће се људи на изворима да на ред за воду дођу. Из градова ће људи бежати, и то у колонама, неће имати од чега живети, посла неће бити, фабрике неће радити, а дугове држави неће имати од чега намирити. Неће људи ни хлеб имати чиме да купе. А порези ће бити на све што имају.“
Али, ни то није важно колико то што ће избори. Интерсује ме како је било раније. Чича, зна. Од памтивека, вели исто. Ето, када су се у оно време жалили коџа Милошу на начелника што му је све мало, па глоби, дође Милош и на сабору пита народ дали хоће да га смени. „Никако, Гоподару“, повичу.  „Па, шта оћете, оца вам ј…?“ Да престане, ако другога поставите, док се тај  накраде нама оде кожа на добош“. Ето, тако било онда, а данас видимо.Све је исто, само је друкчије. Као у оној причи: „Дај боже, кћери, да те ага узме, али фукара се око плота мота.“  Дај Боже, да буде боље, али ако не узоремо, посејемо, нема чему дасе надамо. Али, ипак, гласамо и верујемо. И видећеш  све ће бити исто, али друкчије. Она пословица „обећање, лудом радовање“ је увек актуелна. Као и она „Не липши магаре до зелене траве“.
Када би наши политичари испунили обећања ми би били  најбогатији на свету. Сом се хвата на бућку, гласач на обећања.Наши политичари могу што ни сам Бога не може. Господ каже„Са знојем лица својег јешћеш хлеб…“ народ зна да нема хлеба без мотике. А политичари рад не помињу.
Шта све нису обећавали. Барон Минхаузен је наивко за њих.


 
Бела Тукадруз (алиас Мирослав Лукић): У огледалу
Драги Мирославе Тодоровићу, ако хоћеш да будеш срећан један дан – напиј се – каже индијска пословица. Ако хоћеш да будеш срећан недељу дана – ожени се. Ако хоћеш да будеш срећан цели живот (заборави малине!) гаји цвеће!

Пиши! Бруши своје рукописе: брушење даје сјај и жени и дијаманту и судбини!

Нема коментара:

Популарни постови

ИЗ СЕНКЕ

  • МИРИС ТАМЈАНА / Петар Пеца Поповић - ... *Шта радите када се сан оствари?* Идете у нове снове. Зато сам ја хрлио из једног у други пројекат. Цео живот сам радио оно што волим. А то што волим, ...
    Пре 3 недеље
  • КВАКА 0001 - или кратак одломак из чланка За десет година буџет за културу 1,7 одсто и неколико првих ракоментара ....У разговору са новинарима министар културе је по...
    Пре 3 недеље
  • Пузавци / Светислав Стефановић - Пузавци У свако доба, у народу сваком, Пузавца је увек ниских било Што удвориштву срамном али лаком И понижењу лећаху … Наставите са читањем →
    Пре годину дана